Дела Злате Живадиновић


Златана


О јагодама и страху

О љубави и вину

Шум пролазности

Неизговорена реч

Неосвећена љубав

Фалинка и ја

Парижанин

Србијанка


Човекова коб

Париске ванвремене приче

Српкиња у Паризу

Усидрена на броду

Неосвећена љубав
 
Сајам Књига 2005

На почетку промоције књиге Злате Живадиновић, чувена драмска глумица Јелена Жигон је прочитала изабране пасусе. Том приликомм је уручила нашој књижевници икону као захвалност друшства Руско-Српског Пријателјства за нјен индивидуално хуманитарни рад као помоћ деци на Косову.


Злата Живадиновић прихвата икону



Радомир Смиљанић

Драги пријатељи, даме и господо,


Веома Вам хвала што сте у овако заиста импозантном броју дошли на промоцију, на доживљај, најновијег романа наше Злате Живадиновић, "Неосвећена љубав", у изданју еминентног издаваца Просвета.
Ћули сте за хуманитарну делатност Злате Живадиновић, односно једну од круна, која је апсолутно комплементарна свакој активности правога уметника, писца посебно. Сада ћете доживети Злату Живадиновић као врсног, романсиера, мада се она бави и другим врстама књижевне уметности. Злата, да пођемо од имена, Злата дакле развлаци нити и плете злато, исказујићи једну сагу о себи, о јединки, о двоје, и о нама свима као народу и нацији.
Оваква књижевност утиће на читаоце, веома радо читана и преприћавана.
 
Још од првог нјеног романа "
О јагодама и страху", мене као њеног колегу је стварно потресла до сржи једна сцена, коју раније нисам доживео никад као апсолут у једној ситуацији (а много сам читао, писао и објавио), где девојчица, смерзнута и гладна, не тражи храну, него чека да се одмах утутка крај мајке, у топлом, да осети мајчин свет мира, заштите и спокојства у садашности, где нема хладноће, противорецја и неизвестности за будучност. То је велика сензибилност, осечај простора и времена, коју нисам срео ни код једног писца светске, ни наше књижевности.

Знамо шта је рекао још славни Мороа,
да је уметност, поготову уметност речи, значи књижевност, антисудбина. Она се опире свему судбинском за човека, свим сметњама, у тегобној ситуацији са набојем страха и неизвестности шта се дешава.

Сва кључна ограничења су у времену и простору, јер не можемо да будемо у исто време негде далеко и овде. На крају је оно коначно, временско, то је смрт. У романима Злате Живадиновоћ, видечете да је проговорио на сав глас главни јунак, Господин Живот. Живот
је ту, тај живот који кљуца, који она нама приближава да једноставно сам иде под лахорем, теће као фини талас неке разигране речице, а понекад затутнји и мулјевит и тмуран, али увек ма шта ми читали осечачемо да је главни јунак, живот.

Сви они други који су у роману, су подређени нјему. А када је неко главни јунак, он мора, драги пријатељи, да буде искрен, да буде истинит, са буде честит и да буде поуздан. То је тај главни јунак Господин Живот, у романима Злате Живадиновић.

Пошто Злата долази из Париза, као Српкинја, пише на српском, пише цирилицом, пише о нама, а у Француској.

И када рекох истинит, заврчичу са једном сјајном максимом коју је у Паризу у ХIХ веку рекао чувени Санкт-Бев о правој великој књижевности : " У свакој великој књижевном делу најважнија је истина, лепо и добро нека се сналазе како знају и умеју".

 

 


Тамара Огњевић - книжевник

Поштоване даме и господо,

Лепо је видети велики број људи на промицији једне књјиге. То је знак да желимо да је читамо. Дело Злате Живадиновић на јединствен начин условљава да мислим на великог античког песника Хорасија, када је учио своје колеге како треба да пишу, састављају поезију да би била убедљива и прихвачена, рекао им је одприлике: " Ако желиш да они који читају твоја дела плачу, мораш прво плакати сам".

У овом конкретном случају предивне литературе, госпођа Злата Живадиновић је аутор и јунак нјених романа у коме главну улогу игра живот, а то је са Хорасијевског становишта позиција у којој је читалац спремам да чита једно изузетно компоновано писмо артикулисано једном посебном саосечајном душом.

Човек се занатски учи да пише, али тешко може научити да осеча, да прати ритам сопствене мисли и емоције, дакле у том Хорасијевском смислу, ево својим веч петим романом, госпођа Злата Живадиновић показује да је пре свега веома зрео човек, а потом да је и зрео писац.

Једно условљава неминовно друго. Писац је писац без обзира на пол и може бити само добар, осредњи или лош. Имала сам у рукама романе једне жене која уме да најсложеније ситуације каже племенитим језиком не користечи се разним постапалицама.

Злата Живадиновић слика на свили, што је врло спесифично, и указује на једну посебну структуру ума. Сликати на свили је дуг, стрпљив и сложен процес, а резултат је лепршав и диван.

Такве су и Златине књиге. Она има способности да и у најстрашнијим ситуацијама људске свести види племенито и добро, оно за шта се треба борити, а то је главни покретач свега, у романима Злате Живадиновић, велика и вечна човекова потрага за истином, лепотом света и за љубаљу.Без тог сиља и садржаја све губи смисао. Та велика Златина љубав за човека зрачи у свим њеним књигама, као јединствено сведочанство.

Не бих да препричавам детаље шта је све ова плодна књижевница написала, јер вам од срца желим д имате на полицама ваше библиотеке све књиги Злате Живадиновић.


Радмила Кунћар - Есеиста

Даме и господо, поштоване колеге,

Велико ми је задовољство да говорим о наиновијој 5 књизи госпође Злате Живадоновић, чији рад следим и ту њену лепу нит чисте поетске мисли једне Српкиње које је далеко следила сан свога живота.

Данас остварен у њему узива и великодушно га свима нама преноси и поклања искушења живота која нас богате и опоминшу. Само је накратно Госпођа Јелена Жигон поменула њен пожртвовани хуманитарни рад који је Госпођа Живадиновић урадила за нашу децу на Косову.

Учинила ја она много више за људе, а за нека и добила безброј признања од уважених јавних и културних личности и установа у Србији. Али ми данас говоримо само о њеним књигама.

Пре неколико година сам представила у библиотеци града Златину књигу О јагодама и страху. А ево та иста књига може да се данас добије у француским књижарама под називом Лунбиотте. После прве  књиге позивали су је људи у другим градовима Србије и у некима сам имала част да говорим и о осталим књигама.

Ових дана била сам у Апатину, рескше ми, тамо, на северу ове наше Србије читају се књиге госпође Злате Живадиновић. То је највече прињнање које сваки писац може да пожели. А зашто je toliko čitaju?

Пре мене говорници нас упусују на велика имена из књижевне историје, шта су они говорили у књигама, о књигама, и шта је нужно да би се једна књига читала.

Госпођа Живадиновић то зна сама, користи се оним правим саветима својих умних родитеља који поникоше у овој Србији и својој многобројној деци усадили основно што их води кроз живот, а то је истина, доброта, вера у Бога, љубав према животу, и искреност међу њима да влада.

Чули сте одломак који је госпођа Јелена Жигон прочитала, где се помиње диван лик мајке. Од прве књиге, тај профил мајке ме је узбуђивао и верујете ми, ако прочитате ову књигу, сваку лепу реч и дубоку мисао и умни савет који је мајка из те наше лепе Србије саопштила својој деци је прихватљива.

Такве мудрости могу да буду свима нама водиље, да их препишемо и ставимо на писаци сто или крај узглавља, онако како исписујемо мисли из вечне књиге, из Библије. Злата Живадиновић у својим књигама нама свима даје једну лепу поруку: Све што радите, радите поштено, добронамерно, искрено и јасно, с'великом љубављу, ако је дајете несебично другима она че вам се узвратити.

Зато је љубав читалаца узврачена госпођи Живадиновић. А како и не би? Све њене књиге имају лепе теме, и написане су предивним, чистим српским језиком. Она живи четрдесет година у Паризу, а када Вам се обрача, њен аксенат нимало не вуче  на неки страни језик, он је чист, наш, српски, а тек какав је стил у књигама њеним, где чемо начи исконске бисере народних изрека и мудрости. Волела бих да те лепе мисли књижевнице Злате Живадиновић дођу до Вас многих, и да уживате у њима.
Хвала јој.